Fk Sloboda Užice

И ја сам добио ову публикацију "наших 5 минута" x-man ми је јуче уручио, пола сам прочитао на полувремену а пола кад сам дошао кући и мало је рећи да сам одушевљен. Део "5 најтужнијих тренутака" изазива највише емоција посебно "најтужнија победа" када сте мислили да сте у лиги Европе и када сте чекали резултат уз Новог Сада а онда хладан туш. Такође део са Лубишом Стаменковићем Пискавцем је непроцењив :D Хвала спортским пријатељима из Ужица на овоме!

Hvala na lepim rečima u vezi publikacije, drago mi je da vam se svidela.

----------------------------------------

Prvi put smo mislili da je sreća kleta, ali posle drugog kiksa uprkos solidnoj igri i konstantnom pritisku, moramo da se dobro zapitamo u čemu je problem. Definitivno smo limitiran tim. Navijači daleko iznad organizacionog dela kluba.

izveštaj:
http://www.fksloboda.org/vest.php?id=1536
galerija:
http://www.fksloboda.org/galerija.php?id=275

Plus jedna "bonus" fotografija:

Za sve ljubitelje fudbala jedan stari snimak. Pogledajte minut od zadatog vremena (1.07.45).

https://www.youtube.com/watch?v=jeGaNYzAZaA

Utakmica je snimana privatnom kamerom, iz privatne kuće (zato izgleda da je na istoku samo jedan red ljudi, a zapravo je krcata i vidi se samo najviši stepenik), pa je i snimak loš, ali i dalje dočarava tu atmosferu i taj fudbal.

Sloboda je te jeseni (1989.) primila samo jedan gol u Užicu (Napredak) i dugo bila lider "Konga", kako se zvala jedinstvena druga liga.
Ali rezultat je najmanje bitan u celoj priči, pa ću citirati Zorana Panovića glavnog i odgovornog urednika "Danasa":
"Ritual se znao – ručak i potom odlazak sa ocem na stadion Slobode, gde se na sat i po selio život Užičana koji su gromoglasno navijanje za crveno-crne doživljavali kao stvar mentalne higijene."

Сећам се утакмица с Пролетером и њихових навијача Индијанаца, који су долазили на гостовање у Ужице. На овом сјајном снимку, за који нисам знао, не знам да ли се виде, погледао сам га на прескоке, али били су тих година, тога се бар добро сећам, на источној трибини, и нису били, као данас, никаквим кордонима одвојени од остале публике на тој трибини. А неки момци, махом гробари, колико се сећам, формирали су тих година, рецимо 1987. или 1988., навијачку групу Ерцови. И нас неколико клинаца из школе (ОШ Душан Јерковић) и краја је почело да иде на југ (онај део према истоку) где су они били и да навија са њима. Сећам се да смо правили димне бомбе од плочица од неке тврде пластике које смо скидали са врата станова по ужичким солитерима (плочице са именима станара или бројевима станова), које смо увијали у алу-фолију па палили. И онда, на тим утакмицама са Пролетером, нама Индијанци, који су у просеку били старији и до десет година, скандирају: Забавиште, забавиште!

Momci vrlo lepo predstavljate svoj klub ovde. Nadam se da ce stadion u Pancevu jednog dana izgledati kao stadion u Uzicu ali da ce biti upotpunjene tribine bez tih rezova. Isto se nadam da ce i kod vas to doci na svoje i da ce se neko setiti da to sredi.

vox populi ::

Сећам се утакмица с Пролетером и њихових навијача Индијанаца, који су долазили на гостовање у Ужице. На овом сјајном снимку, за који нисам знао, не знам да ли се виде, погледао сам га на прескоке, али били су тих година, тога се бар добро сећам, на источној трибини, и нису били, као данас, никаквим кордонима одвојени од остале публике на тој трибини. А неки момци, махом гробари, колико се сећам, формирали су тих година, рецимо 1987. или 1988., навијачку групу Ерцови. И нас неколико клинаца из школе (ОШ Душан Јерковић) и краја је почело да иде на југ (онај део према истоку) где су они били и да навија са њима. Сећам се да смо правили димне бомбе од плочица од неке тврде пластике које смо скидали са врата станова по ужичким солитерима (плочице са именима станара или бројевима станова), које смо увијали у алу-фолију па палили. И онда, на тим утакмицама са Пролетером, нама Индијанци, који су у просеку били старији и до десет година, скандирају: Забавиште, забавиште!

Au, koji povratak u mladost. To smo i mi radili, sećam se da smo uzimali tu plastiku iz Merkura, ako se ne vrama. Dimilo je baš dobro.

DimaBP ::

vox populi ::

Сећам се утакмица с Пролетером и њихових навијача Индијанаца, који су долазили на гостовање у Ужице. На овом сјајном снимку, за који нисам знао, не знам да ли се виде, погледао сам га на прескоке, али били су тих година, тога се бар добро сећам, на источној трибини, и нису били, као данас, никаквим кордонима одвојени од остале публике на тој трибини. А неки момци, махом гробари, колико се сећам, формирали су тих година, рецимо 1987. или 1988., навијачку групу Ерцови. И нас неколико клинаца из школе (ОШ Душан Јерковић) и краја је почело да иде на југ (онај део према истоку) где су они били и да навија са њима. Сећам се да смо правили димне бомбе од плочица од неке тврде пластике које смо скидали са врата станова по ужичким солитерима (плочице са именима станара или бројевима станова), које смо увијали у алу-фолију па палили. И онда, на тим утакмицама са Пролетером, нама Индијанци, који су у просеку били старији и до десет година, скандирају: Забавиште, забавиште!

Au, koji povratak u mladost. To smo i mi radili, sećam se da smo uzimali tu plastiku iz Merkura, ako se ne vrama. Dimilo je baš dobro.

Snimak na 1.09.07

----------------------------------------

Dvostruki strelac na ovom meču, bio je Mirsad Omerhodžić. Prenosim odlomak iz jedne vesti sa našeg sajta. Koliko zbog Omera, toliko i zbog samog načina pisanja i te ljubavi prema klubu.

Bio sam još u osnovnoj školi kada je u sezoni 1989/90 u tada Jedinstvenoj drugoj ligi Jugoslavije , Sloboda veći deo jesenje sezone bila lider na tabeli. Kakva je to liga bila! Ne samo što se igralo „od Vardara pa do Triglava“, već što je kvalitet utakmica, posete na stadionima, igrači koji su igrali, bili na nivou engleskog Champioship-a (II lige). Premier liga sa vrhunskim strancima je donosila prevagu u odnosu na Prvu ligu Jugoslavije (mada po mišljenju veoma malu) ali Jugina „cvajta“ bila je „bara-bar“ s najjačim evropskim drugim ligama. E u toj ligi Sloboda je žarira i palila te jeseni 1989. godine. Posle skoro 10 uzastopnih drugoligaških sezona u kojima nismo imali rezultatske vratolomije (uglavnom zlatna sredina) Sloboda je bila u borbi za prvu ligu. Prvih deset kola, osam pobeda. Užice  u transu. Na Begluku prosek 6000 gledalaca. U velikoj meri za ove igre zaslužan je bio Mirsad Omerhodžić. A sada malo o njemu.

Došao je sredinom leta u Slobodu iz Novog Pazara za koji je dva meseca pre toga igrao na Begluku i nije ništa pokazao. Užička fudbalska čaršija je nervozno komentarisala u baštama „Palasa“ i „Gradske“: „Pa zar će onom šifonjeru Drulović da centrira?“ Pripremne utakmice su potvrđivale reči dežurnih kritičara. Omerhodžić je bio sve, samo ne pojačanje. Sredinom avgusta igrala se kup utakmica u Loznici u kojoj je Sloboda bila veliki favorit. I kao što to biva u svakom holivudskom ostvarenju, deset minuta pre kraja nerešeno, trener Radonjić šeta pored klupe razmišljajući koga da ubaci u igru, šta da promeni. Pomoćni trener Jokić („iskosi se Rale“) kaže šefu Radonjiću: „Ćuka, daj da probamo Omera, ionako nema nikog iz Užica da nas proziva“. Možda intuitivno a možda i zbog ne prisustva ondašnjih personifikacija današnjeg Riste, Šuksa i Zomela (bez ljutnje, molim), Omer uđe u igru.
Posle ovakvog uvoda, siguran sam da predpostavljate nastavak.

Šta je sledilo?

Prvo kolo u Užicu mučenje sa Pelisterom, Omerhodžić 1-0. Drugo kolo u Kikindi, Omerhodžić 0-1. Treće kolo u Užicu, Mačva, Omerhodžić 1-0.... ostalo je istorija.

Može Vam se desiti da ponekad sretnete u „sitne sate“ u kafiću upoznate nekog dobro zagrejanog 40-godišnjaka koji će Vam pričati kako je fudbal i Sloboda danas „go kurac“ i kako je on gledao Slobodu „kada je ona još uvek bila klub“ i kako igrači kao što je bio Omerhodžić nikada nisu ponovljeni.

E sad. Jedna od prednosti života u malom gradu (po broju stanovnika a ne po ostalim vrednostima) je ta što kada „snimite“ neku devojku u gradu sa velikom sigurnošću možete biti sigurni da će te je ponovo videti, negde, jer obično tada nemate hrabrosti da joj priđete. U eri kada nije bilo to moguće saznati preko nečijeg profila na Facebook a brojevi mobilnih telefona nisu ni postojali, moja ekipa i ja smo bili zagledani u jednu devojku u tada kultnom Bi Bapu. Zgranuti kako je prvi put vidimo, oduševljeni njenom pojavom (doduše pola diskoteke je delilo isti stav), odlučismo da „prenoći“ odnosno da skupimo hrabrost i da je neko od nas iduće veče „startuje“. Iduće veče, od nje ni traga ni glasa. Oko ponoći, iznerviran pitam jednog starijeg konobara: „Da li znaš gde li je ona riba od sinoć? Da nije dolazila?“ Odgovor je bio istorijski „Eeee, mali. Dođe ona sinoć, sve ostavi bez daha i nestade. Kao Omerhodžić!“

Omerhodžić nije nestao, već je u jeku prolećnog dela sezone otišao u Francusku u Rodez (koja je tada bila zemlja u kojoj su igrali najbolji jugoslovenski igrači - Stojković, Sušić, Vujović, Baždarević) kao prvi strelac lige. Slobodi je ostala solidna suma novca, a fudbalskom Užicu uzdasi.

Reportaža emisije "Exploziv", o jednoj tribini našeg stadiona. Snimano pre dve godine.

https://www.youtube.com/watch?v=CA7nnhMS6HY

Čestitam na današnjoj pobedi!